Moja lijepa Kiraz … bila je tako sretna kad je Ali svake noći dolazio kući. Bila je tako uzbuđena ljubavlju. Htjela sam da ih vidim zajedno prije nego što umrem. Htjela sam da imaju dom. Taj okrutni čovjek ju je odveo. Uzeo je našu nevinu djevojku.
Ali je poput male ptice koja je sada izgubila svoj par. Tako je tužan. Cijenite jedno drugo, sine. Seher, kćeri … to je kratak život. Ovdje smo, možda nećemo biti sutra. To su riječi tete Sultan upucene Seher i Jamanu.
Bora: Pogledaj sobaricu … Zna da ću izaći iz bolnice, ali nije nazvala ni jednom. Neslihan: Bora … Drago mi je što si nazvao. Osećam se jako loše. Bora: Šta se dogodilo? Šta nije uredu s tobom? Neslihan: Dobro sam, ali sam izgubila prijatelja. Kiraz … Kiraz je mrtva.Bora: Napustio sam bolnicu. Hajdemo se odmah naći. Ne mogu te ostaviti samog u ovom stanju.
Neslihan: I ti si meni jako potreban, ali ne mogu napustiti ovo mjesto. Šta da kažem tetki? Bora: Zar se ne možemo naći ni 5 minuta? Ne želim te ostaviti samog u ovom stanju. Neslihan: Voljela bih to, ali to nije moguće.